Kako to sve nestane.

Trebalo bi moći reći onaj trenutak kad pjesma završava s par tonova na klaviru, pa komadić živice, jedno drvo i nešto što ima veze s biciklom. Trebalo bi, samo... eh. Nije svima dano.

Zima dotapkala prije nego je ljeto gotovo, iako orasi padaju kao da, navodno, ništa ne slute.

Sakrilo se u paučini. Ispod drveta. Sakrilo se u zaboravu, ispod kore. Sakrilo se, pa čuči i čeka. Bolje dane, valjda. Oni, naime, zaista trebaju doći sami od sebe. U međuvremenu, dolaze magle. Hvojice prave. One mogu, ko će s njima.

Uostalom, ono što je jasno, nije nimalo privlačno.